Rodoljub Čolaković u svetlu svog dnevnika

Rodoljub Čolaković u svetlu svog dnevnika, Dr Zravko Antonić

Beograd 1991. Tvrd povez, ćirilica, 566 strana.
Knjiga je odlično očuvana.
R2

Knjiga Zdravka Antonića predstavlja izbor iz dnevnika koji je Rodoljub Čolaković redovno vodio od 1960. do svoje smrti, 1983. godine. Ona nam govori iz prve ruke o važnim, do sada malo poznatim stvarima iz istorije komunističke partije. Antonić napravio izbor najinteresantnijih delova od 5000 stranica.

Dnevnik neprocenjiv izvor u predstavljanju partijskog vrha vidi se iz nekoliko dobrih portreta Čolakovićevih bliskih saradnika koji su obeležili to vreme.
"Sa Gedžom (Dobricom Ćosićem) Roćko je bio u dobrim odnosima sve do sredine šezdesetih kada su počeli sukobi među nacionalističkim elitama u republikama bivše SFRJ, naročito u Hrvatskoj i Srbiji. Kao visoki funkcioner komunističke partije Gedža se u
svojoj sredini nametnuo kao glavni tumač srpskog interesa. Okuplja oko sebe krug političkih istomišljenika kao što su Lule, Mihiz, Mića Popović, Bećko. Čolaković je u Gedži video čoveka bez ozbiljnog teorijskog utemeljenja, koji veruje u državu, ali ne u društvo. Za njega u dnevnicima kaže: Uobražen, smatra da svojim pisanjem vrši veliku misiju, samozvani zaštitnik srpske nacije i miljenik Udbe. U suštini seljak nacionalista, ne veruje u radničku klasu, batrga se, jadikuje, uzbuđuje, jer svetu ne ide tako kako je on to kao seljačić skojevac zamišljao.
Roćko je bio jednako kritičan prema svakom nacionalizmu. Naročito kada je počelo previranje u Hrvatskoj 1967. godine, potpisivanjem Deklaracije hrvatskih književnika o jeziku. U dnevniku je vrlo jasno i detaljno prikazana uloga Franje Tuđmana koji je vrlo dobro znao da iskoristi moć i uticaj Krleže i Titovu praksu odlaganja rešenja kriznih situacija do

Autumn
Mary Cassatt, Autumn (aka Profile of Lydia Cassat), 1880.

poslednjeg trenutka. Koliko je Roćkov stav prema nacionalizmu bio ispravan pokazala je ratna katastrofa devedesetih godina prošlog veka. Međutim, problem komunističke partije nije bio u jasnim stavovima, već u praksi, u procesu strukturiranja nacionalističke elite u kojem je partija igrala glavnu ulogu. Nalažući klasni kolektivizam kao vrhovni princip a istovremeno zabranjujući svaku inicijativu za pluralnim društvom, demokratijom i slobodnim tržištem, partija je utabavala stazu nacionalizmu. A za jedno ekonomski nerazvijeno društvo i tradicionalistički orijentisanog čoveka okruženog mitovima, nacionalistički kolektivizam je bio znatno pitkiji od komunističkog. Ideološki novogovor kojim su komunisti kritikovali nacionalizam bio je samo površinska skrama jer su, u dubini duše, većina njih bili nacionalisti. I tako su otpadnici od komunizma, Tuđman i Ćosić, došavši na vlast u Hrvatskoj i Srbiji, samo nastavili dobro naučenu praksu. Nisu imali nikakav program za prelaz iz monopartijskog, totalitarnog sistema u demokratski, iako se pred njihovim očima dešavao pad Berlinskog zida i miran i normalan razlaz država i nacija istočnog bloka.
Cenzurisana u politici, Roćkova slobodoumnost se, silom okolnosti, sve više okretala književnim i umetničkim pitanjima. O njima je najčešće raspravljao sa Andrićem i Aleksandrom Vučom sa kojima se redovno viđao i družio. Koliko je Andrićeva mirnoća i uzdržanost bila potpuno suprotna vladajućem modelu nasilja sredine u kojoj je živeo, vidimo u opisu partijskog sastanka u Udruženju književnika. . . tamo su glavnu reč imali inženjeri duša - ta prilično razularena sorta ljudi. . . gde je vladala frakcionaška atmosfera u kojoj su naši primitivci kao veprovi naskakali jedan na drugog i koji su se ponašali kao da u ovoj zemlji, u ovom gradu, nema većih problema od štampanja njihovih dela i od toga da modernisti progone realiste.
Sa Fricom (Krležom), Roćko je takođe bio u prijateljskom odnosu. Kada je 1939. uhapšen i oteran u zatvor, Krleža je išao kod Mačeka i molio da ga oslobode. Roćko je visoko cenio Krležino pisanje, nazivao ga čarobnjakom reči ali je znao da bude i kritičan - opijaju ga vlastite reči, sugestivne ispočetka, docnije zbog ponavljanja gube snagu i merljivost, ispadne manir. Krleža nije trpeo kritiku, bio je zavidan prema Andriću, nije mogao da podnese njegovu slavu. U politici je oscilovao između jugoslovenstva i nacionalizma - napravio je epohalnu izložbu srpske srednjovekovne umetnosti u Parizu i epohalnu glupost potpisujući Deklaraciju hrvatskih književnika o jeziku. Kako beleži Čolaković 1967. godine: Tito ga je izvukao iz blata 1945. a on mu vraća time što je stao na čelo snaga koje hoće da razbiju Jugoslaviju. Posle Deklaracije, Fric je uvideo koliko je bio namagarčen od strane nacionalista. Govorio je da je ispao politička krava, a kasnije, nije hteo ni da zucne o politici, a ako bi ga neko direktno upitao, odgovarao je vicevima. "