Zoran Stojiljković Kiza - Biseri beznađa

BISERI BEZNAĐA (prema pričama Zvonka, Velje, Oze i aPera)

Izdanje: SKC Niš, 2004. (1. izdanje, tiraž 300)

Strana: 32 + korice

Format: 24 x 17 cm

STANJE: Odlično očuvana, kao nova.

O KNJIZI: Strip kultnog niškog strip crtača, po motivima proze i poezije urbanih likova onog vremena (koji su to i dan-danas)… Komentar na zadnjoj strani: Nikola Vranjković (Block Out).

Sledi isečak autorskog teksta Ivana Veljkovića koji odlično opisuje ovaj čudni i nadahnjujući spoj…

“ Kizino čistilište

UPOZORENJE! Ovaj tekst ni po koju cenu ne pokazivati deci.

Zoran Stojiljković Kiza je putem Niškog kulturnog centra 2004. godine izdao strip-sveščicu „ Biseri beznađa“ . Naslovnica pokazuje bujno poprsje ne preterano kulturno odevene cure sa enormnom, komičnom bisernom ogrlicom. Nakon čitanja samo prve priče iz ove sveske setio sam se jedne konverzacije sa slobodnijom ženom iz Kanade preko Tviter privatnih poruka. Naime, devojka je otvorena nimfomanka, do te mere da joj ne smeta praksa gde muškarci ištampaju njenu sliku, te se potom snimaju i ejakuliraju na istu. Izraz mi je ostao u sećanju, te parafraziram reči sitne Kanađanke: „ Ne smeta mi. Štaviše, jedva čekam da se probudim i da dobijem divnu bisernu ogrlicu“ . Da, taj „ biser“ je upravo to što ste pomislili.

E sad, čemu počinjanje teksta ovakvim prljavštinama? Šta je to toliko zeznuto kod Kizinog umetničkog izraza da zahteva ovakav uvod? Pa, kakvi umeju da budu, Kiza je još i zlatan. Drugim rečima, on samo prenosi ono što maltene svi već znamo. Dvanaest kratkih stripova nam govori o pričama kakve samo urbani pripovedači mogu da ispripovedaju u stihu ili prozi… mahom zato što već jesu. Naime, samo tri stripa ovde su čisto Kizina. Ostalo su stripovi rađeni po predlošku Velibora Petkovića, Nebojše Ozimića, Zvonka Karanovića i mostarskog umetnika potpisanog kao aPero. Kiza, poput Đorđa Milovića i mase drugih autora van glavnog toka, mahom stripovski interpretira poeziju i prozu koja ga na neki način dotiče, a kvalitet njegovih radova su ljudi odavno prekinuli da dovode u pitanje. Naposletku, „ Strip Manija“ je objavila jedan njegov strip sa istim likom kojeg ovde „ reprizira“ u drugoj epizodi, časopis „ COMICS“ i online časopis „ Helly Cherry“ su ga takođe ugostili, a Dejan Stojiljković (odmah da razrešimo, i sam Dejan je naglasio da autori nisu rod) je recenziju upravo o ovoj svesci smestio u svoju zbirku „ Kiselo i slatko“ ; pogađate, Kiza mu je bio sladak.

Treba se ovde ići priču po priču, a prva priča, „ Sve jučerašnje zabave“ , ni manje ni više govori o trinaestogodišnjoj curici i njenom prvom seksualnom iskustvu, doduše s njenim znatno starijim očuhom. Ni Karanović, čija je originalna priča, ni Kiza koji ju je ovde pretočio u pet tabli stripa nisu eksplicitno prikazali sam čin, ali sve ostalo prilično otvoreno i bez rezervi govori o tome ne kako se desilo, već kako se cura osećala nakon toga. Čitaocu već nije prijatno kada prolazi kroz ovo i autor je vrlo svestan toga. Zato je verovatno i rešio da preseče tok albuma svojom kompletnom pričom od dve table, „ Konj na belom princu“ . Ovde dobijamo malo lakši, nešto humorističniji strip o rodbinskim vezama, ili pak otkidanju istih. Namerno nisam jasan u opisu jer ovo valja pročitati i iznenaditi se. Onda sledi „ najduži“ segment albuma, iako su u pitanju dve epizode, obe od po pet tabli. Segment je „ jedan“ zato što se tu provlači isti lik, mucavac Muk Velibora Petkovića. Kroz te dve epizode dobijamo nadrilekare, pacijente sa zanimljivim, ali slabo rešivim problemima, pijane cure, odvratni seks (prilično bukvalno odvratni), drogiranje i kućne ljubimce. Muk kao lik i nije toliko bitan koliko je sredina u kojoj je rastao i stasao, koliko-toliko. Najmanje jedna od ove dve priče deluje kao anegdota jednog od članova tipične perpetualno pijane bratije kakvih ima masa u Srbiji. Baš taj strip je i dospeo u brvi broj niškog „ Strip Pressinga“ pre duže od decenije i po. Iako ume da zasmeje, ovaj Kizin predložak nije ni najmanje naivan.

…

„ Biseri beznađa“ ne samo da nisu prvi strip-projekat na našim prostorima da se bavi urbanom prozom, već nisu ni Kizin prvi izlet u ovu tematiku. Međutim, kao zbirka, ova kolekcija stripova je malo više, štono bi Anglosaksonci rekli, „ stream-ovana“ , više pravolinijska. Više svedena na osnove. Niti je tamo, niti ovamo. Zato bih je i prikladno nazvao Kizinim čistilištem. Mestom gde se gresi i grešnici čiste pre nego što probaju da uđu u Edensku baštu. Problem je taj što ne vidimo ni trenutak pre, ni trenutak posle. Vidimo samo tu neposrednu, gnusnu sredinu. I hvala nebesima na tome što Kiza nije neko ko ukrašava negativno. Da jeste, ne bismo imali „ Bisere beznađa“ i njihovo svedočenje o svetu, bez cenzure i bez ublaživanja. ”