Mihailo Lalić Raskid

Mihailo Lalić Raskid
Tvrdi povez

Raskid je psihološki roman o revolucionaru koji se u trenucima usamljenosti, razjedan sumnjama i satrven samoćom, predaje neprijatelju. Prebacivan iz logora u logor, neprestano u senci smrti i satrven malodušnošću, on se grčevito i bolno obračunava sa teškim bremenom moralnog - psihološkog kompleksa u sebi. Obišavši sve fašističke logore smrti na Balkanu, od Kolašina do Soluna, u stalnom iščekivanju noža iz potaje i revolverskog hica za leđima, Niko Doselić posustaje i potčinjava se sumnjama u sebi. Svestan da je, kao revolucionar, za pokret nepovratno izgubljen, njemu ostaje jedino da muški pogine. Jedina svetla tačka u mračnim ponorima njegove duše je drug iz detinjstva i revolucije Zatarić. Lutajući balkanskim vetrometinama, kojima brišu britke bure krvavog obračuna fašizma i slobode, on uzaludno očekuje da će se susresti s voljenim drugom, jedinim kome se može poveriti.
Niko Doselić je istančana intelektualna priroda, koja je neprestano zagledana u svoju košmarsku unutrašnjost. On pribrano i hladno analizira sebe i svoje postupke. Svestan svoje duševne klonulosti i neočekivanog umora, on na jednom mestu kaže: - Kod mene je, mislim, umor. Želja je malokrvna, odluka bez snage. Svestan je i toga da čovek treba nešto da istakne ispred sebe, nešto `kao plamičak`. U njemu tinja tanka nit čežnje za povratkom u domovinu, koja i održava njegovu već malaksalu veru, daje joj impulsa, ali je ipak ne pretvara u akciju. Tanka nit vere u kolektiv daje mu samo onoliko snage koliko da se održi na granici koja ga spasava od fatalizma. Na njega otrovno deluje sumnja u vlastitu krivicu zbog predaje: - Vi što ćete nam suditi izdaleka i ne znajući, zadržite malo oproštaja za nepodnošljivo, jer sve je došlo jedno za drugim: strah i čama i prerušena nada. `Svuda jednako, Kaže Doselić, i nema spasa. Glupost - spasa! Ne samo za nas što smo tu, nego i za one što misle da nijesu: zgnječeno je čovječanstvo i svi smo kao slijepi - čas od mraka, čas od bljeska, jer sve je prekomjerno i tvrdo, protiv ljudskih bića iskovano`.
U poređenju sa Tadijom Čemerkićem Niko Doselić je dijametralno suprotna ljudska priroda. I jedan i drugi su se našli u podjednako bezizglednom i beznadežnom položaju. Međutim, Čemerkić je čovek akcije, rizika i vere, njega ne razjedaju sumnje i ne truju intelektualističke krize. Doselić, naprotiv, nema ni snage, ni smelosti ni volje da izvrši raskid sa nespokojem u sebi. Iz duge povorke zarobljenika koji putuju prema logoru neko okuša sreću i pobegne od smrti, ali Doselićeva misao ne može da se veže ni za takav rizik. On nije kukavica, njega ne plaši blizina smrti, on je čak i sasvim spokojno očekuje, ali njegovu smelost stalno potiskuje i truje osećanje vlastite krivice. Tek u logoru u Grčkoj, kad se i protiv svoje volje našao u situaciji da se oslobodi logorskih žica, on beži u brda, među grčke partizane, i tamo gine.
Mihailo Lalić rođen je 7. oktobra 1914. u Trepči (malo selo u Crnoj Gori) i odrastao u siromašnoj seljačkoj porodici. Rano je ostao bez majke i oca, pa se o njemu brinula maćeha. Uz njenu se pomoć školovao i završio osnovnu školu u Trepči, gimnaziju u Beranama, pješačeći svakodnevno kilometrima od kuće do škole. Po završenoj gimnaziji, dolazi u Beograd. Imao je želju da studira medicinu, pa filozofiju, pa modernu fiziku, ali je u jesen 1933. započeo studije na Pravnom fakultetu. Zbog nedovoljnih sredstava za život, izdražavao se radeći razne poslove. U tom periodu počinje da se bavi književnošću. Svoje prve radove, pjesme i kraće pripovijetke objavljuje od 1934. u listovima Student, Pravda, Zeta, Politika, Mlada kultura, Naša stvarnost. Uporedo sa početkom književnog rada, Lalić drži predavanja o marksizmu. Tada je i prvi put uhapšen, i od tada je hapšen i zatvaran tri puta. Zbog toga je ovaj period svog književnog rada (1930. do 1940), nazvao literarno šegrtovanje. U tom periodu sarađuje u beogradskom časopisu Mlada kultura, koja je okupljala grupu mlađih progresivnih pisaca, publicista i likovnih umjetnika.
Po izbijanju rata 1941. Lalić se vraća u Crnu Goru i zatim učestvuje u narodnoj revoluciji, od njenih prvih dana. Ostavši na terenu, a izgubivši vezu sa partizanskim jedinicama, sredinom jula 1942. , pada u ruke četnicima i dospijeva u zatvor u Kolašinu. Poslije biva deportovan u logor na Sajmištu, a odatle u Grčku. Polovinom 1944. bježi iz logora i priključuje se grčkom narodno - oslobodilačkom pokretu, grčkim partizanima, da bi se u novembru iste godine vratio u Crnu goru. Zbog toga ne čudi što se ovaj pisac, na samom početku svog književnog rada opredijelio za tematiku NOB na prostoru Crne Gore.

3/8