Poziv na pogubljenje / Vladimir Nabokov

Beograd 1988. Tvrd povez, zaštitni omot, 219 strana.

Knjiga je veoma dobro / odlično očuvana.

D1

Nema sumnje da je najprivlačnije da se Poziv na pogubljenje pročita onako kako je na izgled napisan, kao antiutopijski ili antitotalitaran roman. . . Nabokov je posredno mogao da prati uspon staljinizma u Sovjetskom Savezu a neposredno uspon nacional-socijalizma u Nemačkoj; to je takođe vreme masovnih suđenja i javnih priznanja u Moskvi, kao i prvih nacističkih logora u Nemačkoj. . . Ljudi u tom svetu su jednoobrazne jedinke koje bez ikakve muke mogu da menjaju imena i funkcije, da se pretapaju jedni u druge, iščezavaju i ponovo pojavljuju. Oni su proizvod doba u kojem se materija umorila, ostarila i stala, a zajedno s njom „ slatko je dremalo vreme” . Gubitkom vremena izgubile su se i prostorne dimenzije, pa je svet postao sličan pozorišnim kulisama između kojih se kreću podjednako dvodimenzionalni ljudi. . . Oni su „ bedne sablasti” , lutke sa promenljivim delovima, povezane „ jedinstvenim, monolitnim, neljudskim principom, principom sveopšte i bezuvetne saradnje i sudelovanja” . Ovo gnusno načelo kolaboracije osnov je svih totalitarnih režima, i u tom smislu, kako je primetio Mojnahan, ovu knjigu treba čitati kao proročku. Ona je nagovestila sve užase nacističkih i koncentracionih logora u drugom svetskom ratu, u kojima je žrtva primoravana na sudelovanje u mučenju i ubijanju, na gubitak dostojanstva, individualnosti i samog života. . . Sve bi nas ovo doista moglo navesti na pomisao da je reč o pravom antiutopijskom romanu, ali Nabokov dosledno, od samog početka, nastoji da razori konvencije ovog žanra.

(Iz predgovora)