Fatamorgana

   Roman „ Fatamorgana“ je melodramska storija o Radi Jovanić iz Budisave, vlasnici butika u Novom Sadu koja u jednom trenutku svog života ostaje bez Mladena, svog sina jedinca koji gine u saobraćajnoj nesreći. Usamljena, slomljena i bez imalo volje za životom Rada, pokušava da pronađe razlog da preživi i nađe smisao svom trajanju na planeti. Taj put neće biti lak ni jednostavan. Ali će na njemu Rada pronaći svoj mir. Ili makar onakvu njegovu varijantu koja je u realnosti jedina moguća.  

   Značaj ovog romana ogleda se pre svega u glavnom liku koji je zamislite, žena. Žene su u istoriji književnosti ruku na srce bivale prisutne ali više kao dekor, da stoje u ćošku poput fikusa ili da budu prost Mekgafin, golo opravdanje za eksploziju testesterona na stranicama knjiga. U moderno vreme žena se pojavljuje kao vodeći lik romana ali uglavnom kada ga piše žena. Te junakinje su uvek žene na kub, vojnikuše, Nikite i slične Lare Kroft. Božović u „ Fatamorgani“ pravi veoma hrabar i krupan iskorak pišući o ženi koja je tako divno obična. To je žena koja ne jaše krilate dorate, nema za pojasom „ Magnum 44“ već je jedna od onih ljudi koje srećemo po autobuskim stanicama i ne razmišljamo puno o njima. I često ne shvatimo da su u njima sadržane sve tajne ovoga sveta.  

   Realnost je takođe veoma bitan element ovog romana. Iako je delo fikcije, roman deluje dokumentaristički. Ne dešava se ništa naučnofantastično ni nemoguće. Rada na gubitak deteta reaguje onako kako bi reagovao svako od nas. Svaka suza pada po PS-u.  

   Autor veoma mudro i hrabro beži od česte poštapalice koju ponavljaju ljudi kojima je teško a koja glasi – Tako je moralo biti! Ko zna zašto je to dobro! Rada sasvim dobro zna da to što joj se desilo nije nimalo dobro, ali i to da mora da nastavi dalje. Zato je prevazilaženje bola noseći motiv ovog pisanija. Kako ostati iskren a preživeti? Odgovor je u ljubavi.  

   Ta ljubav nije prema nekom posebnom čoveku. To je ljubav ka davanju ljubavi. Zato Rada izlaz iz svoje teskobe nalazi u radu u organizaciji za pomoć deci bez roditeljskog staranja. Tamo upoznaje advokata Baneta koji je takođe doveden tamo svojom ličnom nesrećom. Stoga se roman tragedije na pola lomi u prerasta u roman nade. Pisac nam otkriva za mnoge nepoznat svet u kojem se svakoga dana razmišlja o tome kako pomoći drugima. Bez želje za nagradom, diplomama i medaljama od bižuterije.  

   Pored motiva prihvatanja i prevazilaženja bola roman „ Fatamorgana“ sadrži i motiv opraštanja. Rada je imala samo jednog muškarca u životu. Bio je to otac njenog sina koji je nakon diplomiranja prosto nestao iz njenog života i pojavio se tek onda kada je sin preminuo. Tokom čitavog romana on će pokušavati da popravi pokvareno, da se pokaje i iskupi za sve.

   Junakinja ovog romana će u toku radnje promeniti nekoliko država. Posećuje Egipat, Kinu, Tursku, Bugarsku i Crnu Goru. Ona to čini zbog toga što ide na odmor ili u nabavku robe za svoj butik. Ipak, značenje ovoga je mnogo dublje. Autor ga koristi da pokaže kako se čovek svuda oseća isto i kako je bekstvo od problema nemoguće.

   Pored pomenutih, roman sadrži galeriju likova koji spadaju u domen junaka koje nikada nećete sresti u velikim romanima. Oni će zauvek ostati statisti jer se ne bore u ratovima , nisu izbegle ruske kneginje niti reanimatori zombija. Božović tim statistima daje glavne uloge. Oni su ljudi različitih zanimanja, godina i zanimanja ali ih povezuje što se celoga života nalaze u ekspediciji na ljubavni pol. Oni su tragači za dobrotom.  

   Što se tiče stila i jezika „ Fatamorgana“ je delo u kojem dominira linearna naracija. Pripovedač priča iz pozicije posmatrača glavne junakinje od trenutka kada je zadesi nesreća. Ton pripovedanja je veoma realističan, gotovo dokumentaristički, kao da se radi o pravom iskustvu. Takođe, roman sadrži i motiv fantastike, sadržan u samom naslovu. Rada s vremena na vreme vidi svog preminulog sina. Ipak, ovde se ne radi o koketiranju sa nadrealnim već o stalnoj klackalici u svima nama na kojoj se sa jedne strane nalazi fantazija i neprihvatanje smrti a sa druge prihvatanje bola i nastavljanje dalje.  

  I upravo je u izboru realnosti nad fantazijom osnovna poruka ovog romana. U nekim krajevima Srbije još postoje priče a avetima onih koje smo voleli i koje nas noću navode na ambis. Rada ne pada u ambis. Ona nalazi u sebi još ljubavi za ljude sa ovog sveta.  

   Britanski glumac Riki Džervejz rekao je jednom kako čovek u ovom životu ne mora da lep, talentovan, pametan ili bogat. Jedino što mora je da bude dobar i ljubazan. U tome je prava magija. A to su stvari koje je društvo danas pomalo zaboravilo. Vremenom smo prestali da pazimo jedni na druge. Da budemo dobri bez predumišljaja i računa. Počeli smo da tražimo opravdanja i da mislimo da su svi takvi. A na kraju je to što smo mi trebali postati postao pas. Dobro je što je Arsenije Božović napisao čitavu jednu knjigu o ljudima koji veruju da će lepota spasiti svet.