Kneginja Jelisaveta Karađorđević: Preci i potomci

Kneginja Jelisaveta Karađorđević: Preci i potomci / Dušica Bojić

Beograd 2019. Tvrd povez, ćirilica, bogato ilustrovano, veliki format (30 cm), 140 strana.
Knjiga je nekorišćena (nova).

Knjiga o Jelisaveti Karađorđević predstavlja sećanje kneginje na njen život, i život njene uže i šire porodice. U fokusu njenih kazivanja je ženski deo familije, baka, majka, tetke. . . Iz razgovora koje sam vodila sa njom tokom maja i juna 2019. godine zaključila sam da je ona nadasve oštroumna žena, kojoj je jednako blizak svakodnevni život građanke i život plemkinje. Društveni život, političke prilike u svetu, dinastičke veze njoj su dobro poznati, pošto se kreće u najvišim svetskim krugovima.
Savršena neposrednost u predstavljanju prilika i odlično sećanje potkrepljeno je brojnim detaljima vezanim za detinjstvo i mladost. Ti detalji čine njene, i biografske podatke predaka, sada dostupnim javnosti. U kneginjinim sećanjima prepliću se velika radost i velika tuga. Osnova svega što je zapisano u najvećem delu je kneginjina živa reč, potkrepljena navodima iz istorijskih izvora, literature i štampe.
Trebalo bi istaći da je kneginja u svojim kazivanjima posebno naglašavala bol i žalost za izgubljenom otadžbinom tokom progonstva njene porodice. Iako samo devojčica u trenutku napušanja Kraljevine Jugoslavije, ona je osećala ljubav srpskog naroda kome je pripadala, što joj je prijalo i činilo je važnom i ponosnom. Političke i porodične prilike su se, međutim, promenile kada je jugoslovenska Vlada potpisala Trojni pakt sa Nemačkom! To javnost u Kraljevini Jugoslaviji nije doživela kao čin zaštite i sigurnosti. Posle ovog akta je nastupio dvadesetsedmomartovski puč. Od tog trenutka, porodica Pavla Karađorđevića postaje prokazana i nepoželjna. Od omiljene kneževske devojčice, Jelisaveta je, kao i svi članovi njene porodice, postala nepoželjna. Odrastanje u izgnanstvu stvorilo je u njoj osećanje da ne pripada nigde. Njenoj porodici i ostalim članovima dinastije Karađorđević bio je zabranjen dolazak u Jugoslaviju. Decenijama posle Drugog svetskog rata, u javnosti, kao i obrazovnom sistemu, negativno se pisalo i govorilo o istorijskoj ulozi njenog oca. Kako navodi kneginja Jelisaveta, knez Pavle je posle progonstva iz zemlje sa porodicom smatrao da deci nije potrebno učenje srpskog jezika, jer je mislio da za njih, u njihovoj zemlji, nema budućnosti. Tako je kneginja vremenom zaboravila jezik naroda kojem pripada i sredine u kojoj je rođena. Ali, gde god da je živela, Pariz, London, Njujork. . . kada bi čula da neko govori njenim zaboravljenim jezikom, znala je da su to predstavnici njenog naroda. Srpski jezik je obnovila tek posle prvog povratka u otadžbinu 1987. godine.