Evharistija

Protojerej Aleksandar Šmeman

Hilandarski prevodi 

Manastir Hilandar 2002. Mek povez, ćirilica, 192 strane.

knjiga je dobro očuvana.

Ova knjiga nije udžbenik liturgijskog bogoslovlja, niti naučno istraživanje. Ja sam je pisao u retko slobodno vreme, često je prekidajući. Sada sva poglavlja skupljam u jedinstvo, premda ne pretendujem ni na punotu, ni na sistematičnost.  

Knjiga predstavlja niz razmišljanja o Evharistiji, koja uostalom ne proizilaze iz „ naučne problematike", nego iz ograničenog i malog opita. Više od trideset godina ja sam Crkvi služio kao sveštenik, kao predavač bogoslovlja, kao pastiri učitelj. Za tih trideset godina me nikada nije ostavljalo neko osnovno pitanje o Evharistiji, koje se rodilo bukvalno u mladosti i koje je ispunilo radošću moj život.  

Uostalom, nije postojala samo radost. Jer, ukoliko je opit same Evharistije, Božanstvene Liturgije, Tajne Hristove pobede i Njegovog proslavljenja postajao realniji, utoliko je postajalo jače osećanje svojevrsne evharistijske krize u Crkvi. U predanju Crkve se ništa nije promenilo, ali se promenilo shvatanje Evharistije i same njene suštine.  

Suština krize se sastoji u nesaglasnosti onoga što se vrši i njegovog shvatanja, tj. doživljavanja. U izvesnoj meri ta kriza je svagda postojala u Crkvi. Život Crkve ili pre - crkvenog naroda nikada nije bio savršen, idealan. Međutim, vremenom se kriza prevratila u izvesno hronično, normativno stanje, u neku prikrivenu „ shizofreniju". I ta „ shizofrenija" truje Crkvu i potkopava samu osnovu crkvenog života.  

Međutim, mi bez preuveličavanja živimo u strašnoj i duhovno opasnoj eposi. I ona nije strašna jedino zbog mržnje, razdeljenja i krvi. Ona je pre svega strašna zbog sve jačeg ustajanja protiv Boga i Njegovog Carstva. Iznova je čovek umesto Boga postao mera svih stvari. Iznova ideologija, tj. utopija (a ne vera) određuje duhovno stanje sveta. Zapadno hrišćanstvo kao da je od jednog momenta prihvatilo tu perspektivu: skoro trenutno je niklo „ bogoslovlje oslobođenja". Ekonomska, politička i psihološka pitanja su sobom zamenila zamenila hrišćansko viđenje sveta i služenje Bogu. Po svemu svetu šetaju monahinje, bogoslovi, jerarsi i od Boga zahtevaju nekakva prava, štiteći abortuse i izopačenosti: i sve u ime mira, saglasnosti i sjedinjenja svih u jedno.  

Međutim, stvar je u tome što nama nije taj mir doneo i objavio Gospod Isus Hristos. Možda će mnogima izgledati čudno što ću ja kao odgovor na krizu predložiti da našu pažnju ne obratimo na razmatranje elemenata koji je sačinjavaju, već na Tajnu Evharistije, i na Crkvu koja njome živi. Da, ja verujem da je upravo u Svetinji nad svetinjama Crkve izvor očekivanog preporoda: u ushođenju Crkve ka Trpezi Gospodnjoj, ka Njegovom Carstvu. Ja verujem (kao što je i uvek verovala Crkva) da to ushođenje započinje od izlaska iz ovog preljubotvornog i grešnog sveta i od „ ostavljanja svake brige". Priziv Crkve u svetu i izvor njenog služenja jeste dar neba, a ne ideološka sujeta i buka.  

Ja verujem da je po milosti Božijoj zapravo Pravoslavlje sačuvalo i kroz sve vekove pronelo viđenje, samosvest Crkve i znanje da je „ Duh Sveti i sva punota blagodati tamo gde je Crkva" (Irinej Lionski „ Protiv jeresi", 4. 18). Međutim, upravo stoga mi pravoslavni treba u sebi da nađemo snage da se pogruzimo u evharistijski preporod Crkve. I ne radi se o „ reformama“ , „ prilagođavanju", „ modernizaciji“ itd. Radi se, naprotiv, o povratku ka viđenju i opitu kojim je od početka živela Crkva.  

Cilj ove knjige se i sastoji u napominjanju [o toj potrebi].  

Ja sam je pisao sa mišlju o Rusiji, tj. sa bolom i ujedno radošću zbog nje. Mi smo ovde na slobodi i možemo da rasuđujemo i mislimo. Rusija živi ispovedništvom i stradanjem. Uostalom, i stradanje i vernost su dar Božiji i blagodatna pomoć.  

Ukoliko i jedan deo onoga što hoću da kažem dođe do Rusije ili se pokaže u bilo čemu koristan, ja ću sa blagodarnošću Bogu smatrati da je moje delo ispunjeno.  

protoprezviter Aleksandar Šmeman 

novembar 1983. g.  

U knizi ima podvlacenja i zaokruzivanja obicnom olovkom