Bane Savic

Bane Savic

Autoportret iz 1991. g

Popisan

Tarakota

Precnik 14,5. cm

Savic je rodjen u Beogradu. Bio je Profesor na Akademiji primenjenih umetnosti gde je predavao restauraciju antičke skulpture, čime se i u Narodnom muzeju bavio vise decenije. Za svoju šesnaestu samostalnu izložbu odabrao je četrdesetak skulptura koje predstavljaju ženu, onakvom kakvom je ovaj umetnik vidi, uz jednog jedinog "muškarca u društvu", i to: (akt) "Likovnog kritičara"
Oduvek se bavio ženskom figurom, a te njegove "dame", robusne u početku, vremenom su se izdužile, postale po malo "insektoidne". Ženu vidi kao planinu, koju treba voleti, istraživati, moliti joj se, služiti joj, sroditi se sa njom, istraživati njene izvore. . . Upravo zbog toga, smatra da je od svih njegovih dosadašnjih izložbi, najviše slavila ženu ona za koju je naziv "ukrao" od Libera Markonija: "Eleonora - žena Kilimandžaro".

Deo tela od kolena do grudi me kao vajara oduvek fascinirao, sve ostalo obrađujem sumarno - objašnjava Savić. - Kao umetniku, neki ekstremitet mi naprosto smeta, i ja ga "uklonim", ali on i dalje ostaje tu: ne moramo uvek da pravimo samo bukvalnu skulpturu, ona može biti i misaona. Ne bežim od erotike na svojim skulpturama, one jesu erotske, ali to nije njihova dominanta. Ni jedna od mojih žena nije banalna ili neukusna, iako je reč o aktovima, oni imaju dostojanstvo.

Nesvakidašnji spoj ideja doveo je do stvaranja čudesnih crteža i vretenastih skulptura novijeg ciklusa vajara Slobodana Baneta Savića, koji spaja praistorijsku umetnost (lepotu bedara i gluteusa kod čuvenih boginja plodnosti) i svet životinja (glava zmije i zmijoliki torzo; i ruke i noge kao u bogomoljke) sa osnovnom idejom o probijanju prostora. Nazivi Savićevih radova "vuku na antiku", a inače smatra da davanje imena skulpturama najnezahvalniji posao, koji može da dopuni, ali i znatno suzi doživljaj dela. Jedna od izloženih figura nosi naziv "Triangl", što je "instrument, ali samo u rukama majstora - baš kao što na ženi treba svirati maestralno, što ne ume i ne može svako".

Mnoga od dela asociraju na gledanja kroz žaluzine, prozore, "kao kroz nekakav veo, malo voajeristički, gde je sve kao u nekom sfumatu, kao pogled kroz trepavice", kaže Savić. Svako bi pomislio da je ovakav spoj laganog pokreta i neposlušnog, čvrstog, materijala nemoguć. Pa opet je rezultat tu pred nama: tananost izvijenih i izduženih skulptura, male grudi, savršeno izvajani mišići, stamenost, graciozni pokreti – sve je tu. U svakom pokretu oseća se uticaj Modiljanija (izduženost forme skulpture Čekanje), Meštrovića (stamenost Vodene vile, prethodnice ovog ciklusa), Tamare de Lempicke (Zelena boginja), ali i klasičnih dela savremene književnosti – Don Kihota (Pobednica). Glavna osa svake skulpture razbijena је živim i neobičnim (ali svakidašnjim) pokretom ženskih figura: jedna je u čučnju sa nogom izbačenom u polje (Trn), druga je tako pružila ruke da celo njeno telo čini luk i strelu (skulptura se upravo tako i zove: Strelac), dok se treća, Balerina, graciozno poklonila kao da publika i dalje tapše. Bane Savic je napisao Monografiju, naseg velikog vajara, Nebojse Mitrica.